У спомен

ШАЈКАШИ, ВАЖНО ПОГЛАВЉЕ СРПСКЕ СЛОБОДАРСКЕ ТРАДИЦИЈЕ
Неустрашиви речни ратници
После пада Деспотовине та речна флотила на шајкама измештена је из Београда, Смедерева и Ковина далеко према северу, „у Горњу земљу”. У XVIII веку, након потреса изазваних Великим бечким ратом, Шајкашки корпус изнова је састављен у јужној Бачкој, у области која и данас по шајкашима носи име. Били су веома храбри и вешти у борби на рекама, одлични инжењерци, извиђачи, лаки коњаници. Касније су се широм Европе прославили и као пешадинци. Ипак, светлија од свега је њихова потресна херојска одбрана Шајкашке од Мађара 1848–1849.

Пише: Петар Ђурђев

Шајкашка, то мало парче Бачке, жива је спона са неким од најблиставијих ратних традиција српског народа. Шајкаши, као део речне флотиле, први пут се у XV веку помињу на Дунаву, Тиси и њиховим притокама. Својом организацијом и спремом надовезују се на насадисте који су вековима уназад господарили токовима ових река.
У времену експанзије османске државе, и српски деспоти, да би одбранили поседе, имали су своје речне јединице. Деспот Стефан Лазаревић је за своју ратну флотилу доградио београдско пристаниште на Дунаву. И деспот Ђурађ Бранковић је имао своју флотилу. После пада Смедерева 1459, српски речни ратници били су под командом Вука Гргуревића, унука деспота Ђурђа Бранковића. Међу командантима шајкашких јединица посебно су се истакли Петар Овчаревић, Радич Божић, Павле Бакић, свети Стеван Штиљановић и Вук Станчић.
Зарад обављања тешке војничке дужности угарски краљеви даривали су српским заједницама различите привилегије. Народ који је остао без своје државе видео је шансу за опстанак и напредак кроз обављање ове заиста тешке улоге. Војнички дух је негован у оквиру породичних задруга. Истрајним и челичним вежбањем шајкаши су добијали достојне наследнике. Због свега тога, Срби су чинили део живог зида који је одбранио хришћанску Европу од продора Османлија.
Након пада Деспотовине и учвршћивања турске власти у Срему и Бачкој, шајкаши се селе из Београда, Ковина и Смедерева далеко према северу, у Горњу земљу (како су је звали). Тада њихове базе постају градови у данашњој Мађарској и Словачкој: Ђер, Острогон и Коморан.

БАТАЉОН У ЈУЖНОЈ БАЧКОЈ

Након тектонских политичких промена које је изазвао Велики бечки рат, као и после Аустро-турског рата од 1737–1739. године, Ратни савет у Бечу морао је да ојача одбрану граница на доњем Дунаву и Сави. То је значило да се шајкашки корпуси из Ђера, Коморана и Острогона морају преместити далеко према југу. Затим је уследило и развојачење Потиске и Поморишке војне границе. Пред шајкашке официре и војнике стављен је избор: да ли желе да ступе у нови Шајкашки корпус који је требало да се формира у Бачкој или да пређу у ред грађана? Пошто су се официри и шајкаши старијег корпуса већином определили за грађански живот, углавном зато да у новој организацији не би морали да обављају и пешадијску службу, нови Шајкашки корпус имао се саставити махом од становника шест бачких места: Тител, Лок, Гардиновци, Вилово, Мошорин и Жабаљ.
После многих предлога, Дворски ратни савет је 19. фебруара 1763. донео решење којим се у крају између Тисе и Дунава ствара Тителски граничарски шајкашки батаљон. Царска резолуција која потврђује ову одлуку издата је 6. марта 1763: „Саглашавам се са препоруком да се јединица шајкаша без дужег чекања одмах поново формира и да се у ту сврху узме оно људство које је већ раније обављало овакве послове.”
Ради повећања броја војника, 1769. придодато је овом батаљону још шест општина: Чуруг, Госпођинци, Сентиван (данашњи Шајкаш), Горњи и Доњи Ковиљ и Каћ, касније и насеља Ђурђево и Надаљ, настала насељавањем Срба из Темерина и Челарева. Батаљон је вршио службу на Дунаву, Тиси и Сави, војну и контумацијску. Морао је и да прати царске бродове и стара се за њихову исхрану. Осим своје службе, шајкаши су имали да и ван границе царевине, по потреби, врше службу на води и копну, због чега су имали и пешадијску обуку.
За време рата имала је шајкашка флотила да се бори против непријатељске флоте и врши пионирско-техничке послове. Шајкаши су знали да за врло кратко време – за неколико часова – саграде понтонски мост или какво мање утврђење. Мање шајке имале су да хватају уходе, да прибављају обавештења о јачини непријатељске војске, да разносе поруке и одржавају везе између сувоземне војске и главне флоте, те да наносе што већу штету непријатељу. Када је било потребно, флотила је имала да превози сувоземну војску, да гради понтонске мостове и осигурава прелаз војске. Шајкашка флотила имала је и мала одељења лаке коњице, за обављање извидничке службе и хитних послова.

КРАТКА ИСТОРИЈА РАТОВАЊА

Шајкашки батаљон имао је своје ватрено крштење у Рату за баварско наследство (1778−1779). Након мобилизације, шајкаши су, преко Клостернојбурга, упућени у Чешку. Њихов задатак био је да изграде мост код Лајтмерица, као и да организују транспорт намирница на Елби. Шајкашки батаљон је потпуно оправдао наде полагане у њега и био свагда више цењен од самих царских пионира.
Француска објава рата Аустрији, 20. априла 1792, најавила је период великих искушења и за народ Шајкашке. У следећих тринаест година шајкаши ће по разним дужностима марширати у следеће данашње државе: Немачку, Чешку, Словачку, Пољску, Холандију, Мађарску, Аустрију, понајвише у Италију.
Након слома Наполеонове армије 1812, формирана је нова коалиција против француске хегемоније у Европи. Шајкаши су у току овог рата били ангажовани на ратиштима у Немачкој, Италији и Француској. Шајкашка компанија, под командом капетана Поповића, стављена је на располагање Осмој армијској колони, у чијем саставу је био руски корпус генерала Витгенштајна, како би јој омогућила да пређе Рајну код града Кела. Након Наполеоновог повратка на власт 1815. године, главнина ратних операција пребацује се у Француску. Шајкаши су помагали савезничким трупама у преласку преко Рајне и пратили напредовање до заузимања Лиона. Када је коначно потписан Други париски мир, 20. новембра 1815, шајкаши су се најзад вратили у завичај.
Сва ова жртва није била израз само „слепе оданости” према Бечком двору. Сваки војник је знао да од његовог доброг држања зависи и очување привилегованог положаја српског народа и Српске православне цркве у Хабзбуршкој монархији. Не чуди ни брига Двора према шајкашима, која се види и по томе што су највећи бачки православни храмови били у Шајкашкој. У Шајкашкој је био и најважнији православни духовни центар у Бачкој: манастир у Ковиљу.
Након завршетка Наполеонових ратова, уследио је дужи период мира који је омогућио економско и културно уздизање Шајкашке. Талас револуције 1848. заувек ће уништити тај релативни мир и благостање.

У ВРТЛОЗИМА РЕВОЛУЦИЈЕ 1848–1849.

Током револуције 1848. мађарски покрет захтевао је гарантовање националних права и аутономију у оквиру Аустријског царства. Међутим, исти тај покрет није био спреман да призна национална права другим народима који су живели у оквиру Угарске, што је био повод за избијање грађанског рата. Желећи да заштите сопствену националну посебност, Срби су на Мајској скупштини у Сремским Карловцима (од 13. до 15. маја 1848), прогласили формирање Војводства Србије, које је требало да обухвата Банат, Бачку, Срем и Барању. Овакав развој догађаја довео је до оружаног сукоба између Главног одбора и Угарске владе, која је решила да овај покрет угуши терором и силом.
Чим је у Војводини отпочео народни покрет, Кнежевина Србија и српски народ притекли су у помоћ својој браћи преко Саве и Дунава. Из Србије су долазили не само наоружани добровољци са старешинама већ и сав други ратни материјал, нарочито оружје и муниција. Шајкашка је са својом војном организацијом, магацинима оружја и шајкама била од непроцењивог значаја за спремање српске народне војске. У Тителу је установљена војна радионица у којој су преправљана понтонска кола у лафете шајкашких топова, како би они могли бити употребљени и као пољска артиљерија на земљишту.
Захваљујући енергичном раду Ђорђа Стратимировића, бившег тителског ђака, народна војска је у 1848. години порасла на 21.000 војника и 104 топа. Са овом снагом требало је бранити фронт дугачак 250 километара против непријатеља који је бројао 40.000 војника. Природне баријере Шајкашке били су Римски шанчеви и Бачки канал, па је баш те линије требало припремити за одбрану. Сви напади угарских власти у 1848. години пропадали су управо на овим природним границама Шајкашке.
Преокрет на овом делу ратишта догодио се после битке код Каполне 26–28. фебруара 1849. Лоше командовање и опозив добровољаца у Кнежевину Србију, чиме је народна војска ослабљена за око 10 хиљада бораца, створили су повољне услове за офанзиву револуционарних мађарских трупа.
Генерал Мор Перцел успео је да разбије српску одбрану код Сентомаша (данашњи Србобран), што му је отворило повољне услове за офанзиву на шајкашко подручје. Угарске трупе су 6. априла заузеле Чуруг, 7. априла Госпођинце. Једина лука спаса за преостале цивиле и војнике постала је Тителска висораван. У тим одсудним тренуцима, патријарх Рајачић је упутио молбу војводи Стевану Книћанину и Стратимировићу да преузму на себе одбрану Шајкашке. На захтев Стратимировића, Книћанин је са 1.500 добровољаца стигао у Тител. Стратимировић је затим прогласио опсадно стање и преки суд за сваког ко би напустио Батаљон. Ускоро је почело да се окупља људство спремно да прими борбу.
На Велики петак 1849. извојевана је једна од најтежих и најзначајнијих победа за српство северно од Саве и Дунава. Око сат после поноћи 13. априла Стратимировић је кренуо према непријатељу преко насипа који је водио ка Ђурђевачком друму. Смели напад Срба изненадио је Мађаре. Стратимировићеве трупе држале су тај положај све док Перцел није почео груписати јаче снаге према њима. Тада су сесрпске трупе повукле на своје почетне положаје, веома охрабрене и том малом победом над надмоћнијим противником. У тим одсудним тренуцима српска артиљерија успела је да задржи надирање непријатеља.

ВИЛОВО И МОШОРИН, СРПСКИ ТЕРМОПИЛИ

Како пред Виловом није било непријатељских трупа, мајор Јован Стефановић (први српски хидролог) одлучио је да помогне Стратимировићу. Предао је команду над трупама код Вилова капетану Костићу, оцу знаменитог песника Лазе Костића, и кренуо ка Сентивану (данашњи Шајкаш) с две чете шајкаша, сто српских добровољаца и три топа. После артиљеријске битке, Мађари су у два наврата јуришали на српске положаје, али их је одлучан отпор бранилаца натерао у безглаво повлачење. Тителска висораван остала је под српском контролом. Вилово и Мошорин постали су српски Термопили! Ова победа спада у ред најважнијих српских битака, јер се показала спасоносном за опстанак српског народа у овим крајевима.
Мађарске трупе су нападале српско-аустријске положаје у Шајкашкој и 22. априла, 22–24. маја, 26. маја, 1. и 7. јуна 1849. Сви напади били су одбијени.
Након ових неуспеха, командант мађарске војске у Бачкој генерал Фетер добио је наређење да у јулу по сваку цену освоји Тителску висораван. Да би се тај напад што боље осигурао, по наређењу мађарске ратне управе, упућена је Тисом и једна ратна лађа да у њему суделује. Укупна мађарска снага у овом последњем нападу на Тителску висораван, по Јовану Стефановићу Виловском, учеснику овог окршаја, износила је 22.000 војника и 40 топова. Али мађарска војска поново је доживела пораз. Прекаљени ратници шајкаши, Србијанци, бачки добровољци и остали учесници овог страшног боја – последњег боја на Вилову, Мошорину, Камену и Тителу – успели су да одбране своје положаје. Очајничким отпором сачуван је мали бастион српског отпора и слободе у тадашњој јужној Угарској. Ове блиставе и потресне победе умногостручиле су значај Шајкашке за развој и крајњи успех народног покрета 1848–1849.
Победа је плаћена изузетно великом ценом: готова сва села Шајкашке била су попаљена и опљачкана, а област је 1848/49. изгубила око 22 одсто становништва.

КАПА ОД ШАЈКАША

Током ових борби добровољци из Шумадије први пут су видели једно ново покривало за главу, које ће у будућим деценијама постати један од најпрепознатљивијих српских националних симбола. Наравно, у питању је капа шајкача.
Према прописима о војном одевању граничара из 1828. и 1840. године, поред чака наилазимо и на логорску капу називану lagermütze или furagiermütze, од тамномрког штофа, једноставног и практичног кроја. Гломазни црни граничарски чако, од чврстог материјала, постаје од четрдесетих година XIX века мањи, тиме и практичнији за ношење. У исто време, све више је у употреби и новa врста капе, звана lagerrmütze, која је у обављању логорске и војничке службе била још практичнија од чака.
Нема сумње да је ова капа − касније прозвана шајкача − први пут стигла у Шумадију у току Револуције 1848/49. Десетине хиљада избеглица тада су морале да напусте Војводство Србију и спас потраже у Кнежевини Србији, док су њихови најхрабрији синови водили љуте битке против Кошутове војске.
Шајкача, прозвана по шајкашима, званично је уведена у опрему српске народне војске 1870. По пропису из исте године, била је од чоје или сукна и требало да има облик граничарске капе. Граничарска капа разликовала се од српске шајкаче само по начину ношења. Обе су, у ствари, на трагу лаке походне капе, тада коришћене и у другим европским војскама.

И ДОЂОШЕ „НОВА ВРЕМЕНА”

Недуго по завршетку рата уследиле су нове промене. Појава пловила на парни погон условила је нестанак шајки са Тисе и Дунава. Царском резолуцијом, батаљон је 1852. престројен је у Тителски пешадијски граничарски батаљон. Некада славни речни ратници успешно су обављали своје војне задатке као пешадинци у ратовима које је Аустрија водила против Пијемонта, Пруске и Француске.
Услед снажног технолошког развоја, иновација у организацији војних система и јењавања османске опасности, институција Војне крајине постала је непотребна бечком двору. Некадашњи живи зид, који је вековима штитио хришћанску Европу од османске најезде, спремао се да започне живот у новој реалности. Последњи шајкашки капетани напустили су своја командна места о Митровдану 1872.
Државна власт није ни мало водила рачуна о специфичности Шајкашке, те је прелазак са војне на цивилну управу отворио низ проблема који ће делом бити решени тек 1918. Управо због тога, само неколико деценија након развојачења, сећање на војну управу је идеализовано у српском народном сећању као период великог благостања и мира.
Шајке су нестале са река, а сећање на ове храбре српске ратнике почело је да бледи. У народу је сачувано захваљујући, пре свега, народним песмама.

***

Ослобађање Београда
У Трећем аустријско-турском рату, од 1787. до 1791, шајкаши су се посебно истакли у операцијама ослобађања Београда, 7. октобра 1789, и током заузимања Нове Оршаве. Потом су учествовали у безуспешном нападу на Видин и у одбрани Мале Влашке. По Свиштовском миру, Шајкашки батаљон вратио се у мирнодопско стање 1. септембра 1791.

***

Организација у 1848.
Шајкашки батаљон је 1848. био територијално подељен на шест компанија.
Четрнаест шајкашких села образовала су шест обласних компанија: Госпођинци с Надаљом. Чуруг. Жабаљ. Ђурђево са Сентиваном. Горњи и Доњи Ковиљ, Каћ и Гардиновци. Тител с Мошорином, Виловом и Локом.
Штаб батаљонске команде био је у Тителу. Сем тога, Шајкашки батаљон је за време рата формирао и две резервне и две земаљске дефанзивне компаније.